The Heroization of the Painter Nadežda Petrović (1915–1941)
Рад припада ширем истраживачком оквиру о култури сећања, хероизацији, симболичкој политици, националним културама, југословенству, модернизму и институционалној канонизацији уметности у модерној Србији и међуратној Југославији.
The article belongs to a broader research framework on memory culture, heroization, symbolic politics, national cultures, Yugoslavism, modernism, and the institutional canonization of art in modern Serbia and interwar Yugoslavia.
Рад анализира хероизацију Надежде Петровић као процес у коме је сликарка, добровољна болничарка и јавна делатница после смрти 1915. године постепено претворена у симбол националне жртве, југословенства, женске јавне храбрости и модернистичког културног канона.
Кључна теза рада јесте да култ Надежде Петровић није настао као једноставно признање њеног уметничког значаја, већ као културнополитички процес у коме је наратив о патриотској жртви дуго имао предност над институционалном валоризацијом њеног модернистичког сликарства.
The article analyzes the heroization of Nadežda Petrović as a process through which a painter, volunteer nurse, and public figure was gradually transformed after her death in 1915 into a symbol of national sacrifice, Yugoslavism, women’s public courage, and the modernist cultural canon.
The central argument is that the cult of Nadežda Petrović did not emerge simply as recognition of her artistic importance, but as a cultural-political process in which the narrative of patriotic sacrifice long preceded and overshadowed the institutional valorization of her modernist painting.
Теоријски оквир рада ослања се на концепт културног памћења, теорију измишљања традиције и Бурдијеову теорију поља и симболичког капитала. Ови приступи омогућавају анализу начина на који се појединац укључује у симболички поредак заједнице, како се херојски култови институционализују и како уметничко дело добија место у националном канону.
Анализа је заснована на архивској грађи, штампи, мемоарским изворима, енциклопедијским одредницама, музејским политикама и јавним ритуалима у периоду од 1915. до 1941. године. Посебна пажња посвећена је дискурзивној анализи медијских и историографских текстова.
The theoretical framework draws on the concept of cultural memory, the theory of invented traditions, and Bourdieu’s theory of fields and symbolic capital. These approaches make it possible to analyze how an individual is incorporated into the symbolic order of a community, how heroic cults are institutionalized, and how artistic work becomes part of a national canon.
The analysis is based on archival material, press sources, memoirs, encyclopedic entries, museum policies, and public rituals from 1915 to 1941. Particular attention is devoted to the discourse analysis of media and historiographical texts.
Рад Хероизација сликарке Надежде Петровић (1915–1941) анализира формирање посмртног култа Надежде Петровић, са фокусом на селекцију и интерпретацију сећања, јавне репрезентације и институционалну валоризацију у међуратном периоду.
Хероизација се у раду тумачи као један од кључних механизама обликовања колективног памћења, кроз који појединац добија место у симболичком поретку заједнице и постаје носилац њених идеолошких, моралних и идентитетских представа.
Посебна пажња усмерена је на јавне репрезентације у којима је Надежда Петровић представљана као „апостол” југословенства, рана фигура модернистичког преокрета и симбол женске еманципације, као и на ритуализацију и делимичну милитаризацију њеног култа приликом преноса посмртних остатака у Београд 1935. године.
Рад показује да њено уметничко дело дуго није било у средишту јавног сећања. Оно је остајало у сенци наратива о патриотској жртви, добровољној болничарки и националној хероини, да би тек пред Други светски рат било постепено интегрисано у национални модернистички канон.
Случај Надежде Петровић открива како се хероизација личности, културна политика, комеморативни ритуали и канонизација уметности међусобно преплићу у процесу обликовања модерних националних култура.
The article The Heroization of the Painter Nadežda Petrović (1915–1941) analyzes the formation of the posthumous cult of Nadežda Petrović, focusing on the selection and interpretation of memory, public representations, and institutional valorization during the interwar period.
Heroization is interpreted as one of the key mechanisms of collective memory, through which an individual is assigned a place in the symbolic order of a community and becomes a bearer of its ideological, moral, and identity-based representations.
Particular attention is devoted to public representations in which Nadežda Petrović was presented as an “apostle” of Yugoslavism, an early figure of modernist transformation, and a symbol of women’s emancipation, as well as to the ritualization and partial militarization of her cult during the transfer of her mortal remains to Belgrade in 1935.
The article shows that her artistic work was not initially at the center of public remembrance. It long remained overshadowed by narratives of patriotic sacrifice, voluntary nursing, and national heroism, and was only gradually integrated into the national modernist canon shortly before the Second World War.
The case of Nadežda Petrović reveals how the heroization of a person, cultural policy, commemorative rituals, and the canonization of art intersect in the formation of modern national cultures.
Рад је организован као анализа процеса хероизације Надежде Петровић од 1915. до 1941. године. Полази се од конструкције мученичке смрти у ратној штампи, затим се прати неизвесна судбина њеног сећања после Првог светског рата, улога Делфе Иванић и Кола српских сестара у обнови култа, идеолошко обликовање Надежде као „апостола” југословенства, ритуално уздизање приликом преноса посмртних остатака 1935. године и постепена уметничка канонизација њеног модернистичког дела.
The article is structured as an analysis of the process of Nadežda Petrović’s heroization from 1915 to 1941. It begins with the construction of martyrdom in the wartime press, then follows the uncertain fate of her memory after the First World War, the role of Delfa Ivanić and the Circle of Serbian Sisters in renewing her cult, the ideological shaping of Nadežda as an “apostle” of Yugoslavism, the ritual elevation during the transfer of her mortal remains in 1935, and the gradual artistic canonization of her modernist work.
Надежда Петровић; хероизација; колективно памћење; културно памћење; југословенство; модернизам; женска еманципација; културна политика; уметничка валоризација; канонизација уметности; симболичка моћ; национална култура; комеморација; Србија; међуратна Југославија
Nadežda Petrović; heroization; collective memory; cultural memory; Yugoslavism; modernism; women’s emancipation; cultural policy; artistic valorization; artistic canonization; symbolic power; national culture; commemoration; Serbia; interwar Yugoslavia
Српски облик цитирања:
Тимотијевић, Милош. „Хероизација сликарке Надежде Петровић (1915–1941).” Токови историје, бр. 1, 2026, 125–152. DOI:
10.31212/tokovi.2026.1.tim.125-152
English citation form:
Timotijević, Miloš. “The Heroization of the Painter Nadežda Petrović (1915–1941).” Tokovi istorije, no. 1, 2026, 125–152. DOI:
10.31212/tokovi.2026.1.tim.125-152
Ова страница служи као приступна страна за научни чланак и као машински читљив библиографски чвор. Садржи основне податке о раду, DOI, COBISS, Wikidata, OCLC и CEEOL идентификаторе, линкове ка пуном тексту, апстракт, истраживачки фокус, теоријско-методолошки оквир, сажетак садржаја, кључне речи и предлог цитирања.
This page serves as a landing page for a scholarly article and as a machine-readable bibliographic node. It contains basic information about the article, DOI, COBISS, Wikidata, OCLC and CEEOL identifiers, links to the full text, abstracts, research focus, theoretical and methodological framework, contents summary, keywords, and suggested citation forms.
← Назад на научне чланке / Back to scholarly articles
← Назад на главну страницу / Back to main page