Популарна култура и медији / Popular Culture and Media

Зоран Маринковић, Бјесови

Милош Тимотијевић, „[Приказ књиге] Зоран Маринковић, Бјесови (Београд: Службени гласник, 2024)”, Токови историје 1 (2025), 404–407.

ISSN 0354-6497
ISSN 2560-547X

Приказ књиге Зорана Маринковића Бјесови поставља ову монографију у шири оквир културне историје, проучавања популарне музике и алтернативних уметничких покрета у постјугословенској Србији. Књига није посматрана само као хронологија једног рок бенда, већ као културни документ који обухвата уметничку филозофију Бјесова, друштвени контекст њиховог настанка и експерименте у звуку, сценском наступу и визуелном изразу. У средишту приказа је однос између емпиријске грађе — дискографије, интервјуа, медијских одјека, концертних података и фотографија — и унутрашњих, егзистенцијалних и симболичких напетости које су обликовале идентитет бенда.

Бјесови су настали у Горњем Милановцу 1987. године, изван главних културних центара, али су управо из тог положаја изградили препознатљив звук, сценски језик и регионални утицај. У приказу је наглашено да се њихово стваралаштво не може разумети само као део историје рок музике. Оно припада и широј историји алтернативних културних формација у Србији и југоисточној Европи, у којима се преплићу музика, субкултурни израз, визуелна пракса, духовна преиспитивања и искуство друштвене промене. Посебно место има Зоран Маринковић као музичар, текстописац, сликар и мултимедијални аутор, чије се стваралаштво креће између рокенрола, концептуалне уметности, религијске рефлексије и личне саморефлексије. Зато је ова књига важна не само као прича о Бјесовима, већ и као извор за историографију популарне културе, студије перформанса и социологију музике.

The review of Zoran Marinković’s Bjesovi places the monograph within the broader fields of cultural history, popular music studies, and alternative artistic movements in post-Yugoslav Serbia. The book is not treated simply as the chronology of a rock band, but as a cultural document that brings together the artistic philosophy of Bjesovi, the social context of their emergence, and their experiments in sound, stage performance, and visual expression. At the centre of the review is the relationship between empirical material — discography, interviews, media responses, concert records, and photographs — and the existential and symbolic tensions that shaped the band’s identity.

Bjesovi were formed in Gornji Milanovac in 1987, outside the main cultural centres, yet it was precisely from that position that they developed a recognizable sound, stage language, and regional influence. The review stresses that their work cannot be understood only as part of rock music history. It also belongs to the broader history of alternative cultural formations in Serbia and Southeast Europe, where music, subcultural expression, visual practice, spiritual questioning, and the experience of social change intersect. A special place belongs to Zoran Marinković as musician, lyricist, painter, and multimedia author, whose work moves between rock and roll, conceptual art, religious reflection, and personal self-reflection. The book is therefore important not only as a story about Bjesovi, but also as a source for the historiography of popular culture, performance studies, and the sociology of music.

Текст приказа / Review text: PDF Academia.edu

Десимир Жижовић Буин, Никад робом. Књига 1

Милош Тимотијевић, „[Приказ књиге] Десимир Жижовић Буин, Никад робом. Књ. 1, прир. Борисав Челиковић (Горњи Милановац: Графопринт, 2025)”, Зборник радова Народног музеја LVI (2026), 225–227.

ISSN 0350-7262

Приказ књиге Никад робом. Књига прва уводи у историју српског и југословенског стрипа као дела популарне културе, али и као визуелног извора за проучавање социјалистичке Југославије. Издање, које је приредио Борисав Челиковић, доноси уводну студију о Десимиру Жижовићу Буину (1920–1996) и првих седам епизода серијала који ће касније, у издању Дечјих новина, постати познат као Мирко и Славко. У приказу је наглашено да рани серијал треба читати у контексту послератне модернизације, контролисаног прихватања популарне културе и политичко-васпитне функције стрипа.

Посебна вредност књиге је у томе што рани Мирко и Славко враћа у изворни оквир: пре касније популарности, филма и свакодневне присутности на ђачким торбама и свескама. Стрип се у приказу не посматра само као забава, већ као место на коме се обликују представе о рату, детињству, колективу и пожељном понашању. Визуелни језик — јасна композиција, типизован непријатељ, деца-јунаци у првом плану и ритам кадрова — показује како је идеологија деловала унутар популарне културе. Зато је ово издање важно као прилог историји стрипа, али и као грађа за историју социјалистичке културе и визуелних представа о рату.

The review of Nikad robom. Book One introduces the history of Serbian and Yugoslav comics as part of popular culture, but also as a visual source for the study of socialist Yugoslavia. Edited by Borisav Čeliković, the volume includes an introductory study on Desimir Žižović Buin (1920–1996) and the first seven episodes of the series that later became known, through Dečje novine, as Mirko and Slavko. The review places the early series in the context of postwar modernization, the controlled acceptance of popular culture, and the educational and political functions of comics.

The value of the book lies in returning early Mirko and Slavko to its original setting, before its later popularity, film adaptation, and everyday presence in school culture. The comic is not treated simply as entertainment, but as a medium in which images of war, childhood, collective action, and desirable patterns of conduct were shaped. Its visual language — clear composition, typified enemy figures, child heroes in the foreground, and the rhythm of the panels — shows how ideology operated within popular culture. The volume is therefore important both for the history of comics and as material for the history of socialist culture and visual representations of war.

Текст приказа / Review text: PDF