Ова целина окупља приказе књига о српској државности, Старој Србији, црквеном и византијском наслеђу,
балканским просторима и великим историјским кризама које су утицале на српско политичко искуство.
Реч је о биографијама, путописним и дипломатским записима, приређеној архивској грађи и
политичко-дипломатским студијама, представљеним кроз критичке осврте на њихов научни домет,
изворну основу и место у историографији.
This section brings together book reviews dealing with Serbian statehood, Old Serbia, ecclesiastical
and Byzantine heritage, Balkan regions, and major historical crises that shaped Serbian political experience.
The books reviewed here include biographies, travel and diplomatic writings, edited archival documents,
and political-diplomatic studies, presented through critical notes on their scholarly scope, source base,
and place in historiography.
Радош Љушић, Атанаско Михаиловић: црногорски кнез, судија и депутат
Милош Тимотијевић, „[Приказ књиге] Радош Љушић,
Атанаско Михаиловић: црногорски кнез, судија и депутат
(Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја, 2000)”,
Зборник Музеја рудничко-таковског краја 1 (2001), 271–273.
ISSN 1820-0001
Љушићева биографија Атанаска Михаиловића враћа пажњу на слој историје који је дуго остајао
у сенци великих устаничких и државних догађаја. Почетак XIX века не може се разумети само
кроз војне победе, кнежеве и дипломатске одлуке, већ и кроз људе који су у локалним срединама
носили власт, посредовали између народа и кнеза Милоша и одржавали поредак у часу његовог
настајања. Михаиловићев пут, од устаничких година и кнежинске самоуправе до судијске службе,
посланства у Цариграду и локалних сукоба, показује како се нова српска држава обликовала и
у нахијама, селима, породицама и мрежама поверења.
Ljušić’s biography of Atanasko Mihailović restores attention to a layer of history that long remained
in the shadow of major insurrectionary and state-building events. Early nineteenth-century Serbia cannot
be understood only through military victories, princes, and diplomatic decisions, but also through the men
who exercised authority in local communities, mediated between the people and Prince Miloš, and maintained
order while the new political system was still taking shape. Mihailović’s path — from the uprising period
and local self-government to judicial office, missions to Constantinople, and local conflicts — shows that
the new Serbian state was also formed in districts, villages, families, and networks of trust.
Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија: забелешке с путовања
Милош Тимотијевић, „[Приказ књиге] Иван С. Јастребов,
Стара Србија и Албанија: забелешке с путовања, прир. Борисав Челиковић
(Београд: Службени гласник, 2018)”, Токови историје 3 (2018), 208–211.
ISSN 0354-6497
Издање Јастребовљеве Старе Србије и Албаније из 2018. године није обично враћање једне
старе књиге у промет. Прво издање, објављено постхумно 1904. године, остало је готово недоступно:
штампано је на руском језику, у малом тиражу, са нејасним приређивачким поступком, недовољно
јасним напоменама и поремећеним распоредом поглавља. Ново издање зато има двоструку вредност.
Оно Јастребова враћа читаоцима на српском језику, али истовремено уређује дело као употребљив
историјски извор: са напоменама, регистрима, списком извора и литературе, фотографијама, картом
и поговором који отвара питање самог аутора, његовог метода и граница његових закључака.
Јастребов није био само руски конзул који је бележио прилике на Балкану; његови записи о Старој
Србији, Метохији, Македонији, северној и средњој Албанији остају важни за историју градова,
становништва, црквеног живота, исламизације, албанизације и османског наслеђа у другој половини XIX века.
The 2018 edition of Jastrebov’s Old Serbia and Albania was not simply the reappearance of
an old book. The first edition, published posthumously in 1904, remained almost inaccessible: it was
printed in Russian, in a small circulation, with unclear editorial procedures, insufficiently transparent
notes, and a disrupted arrangement of chapters. The new edition therefore has a double value. It returns
Jastrebov to Serbian readers, while also making the work usable as a historical source: with notes, indexes,
a list of sources and literature, photographs, a map, and an afterword that opens questions about the author
himself, his method, and the limits of his conclusions. Jastrebov was not merely a Russian consul recording
Balkan affairs; his notes on Old Serbia, Metohija, Macedonia, and northern and central Albania remain important
for the history of towns, population, church life, Islamization, Albanization, and Ottoman heritage in the second
half of the nineteenth century.
Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве и народа; Стара Србија и Албанија
Милош Тимотијевић, „[Прикази књига] Иван С. Јастребов,
Подаци за историју српске цркве и народа; Иван С. Јастребов,
Стара Србија и Албанија (Београд: Службени гласник, 2020)”,
Историјски часопис LXIX (2020), 619–622.
ISSN 0350-0802
Нова издања Јастребовљевих књига потврђују да његово дело није само антикварна грађа из XIX века.
У њему се укрштају путопис, дипломатско сведочење, црквена историја, етнографско посматрање и
историјска географија. Јастребов је захваљујући дипломатском положају, познавању језика и личном
интересовању за српску прошлост обилазио крајеве које су други истраживачи ретко систематски
посматрали. Његови записи доносе податке о Србима, Албанцима, Турцима, исламизованом становништву,
фанариотским владикама, католичком прозелитизму и локалним облицима верског и етничког преображаја.
Управо зато ова издања припадају историји државности и наслеђа: она враћају у оптицај грађу без које
се Стара Србија и Албанија тешко могу разумети у дугом XIX веку.
The new editions of Jastrebov’s books confirm that his work is not merely antiquarian material from the
nineteenth century. It combines travel writing, diplomatic testimony, church history, ethnographic observation,
and historical geography. Owing to his diplomatic position, knowledge of languages, and personal interest in
Serbian history, Jastrebov travelled through regions that other researchers rarely observed systematically.
His writings contain information on Serbs, Albanians, Turks, Islamized populations, Phanariot bishops,
Catholic proselytism, and local forms of religious and ethnic transformation. For this reason, these editions
belong to the history of statehood and heritage: they restore to circulation material without which Old Serbia
and Albania are difficult to understand in the long nineteenth century.
Божидар Ферјанчић, Србија и Византија
Милош Тимотијевић, „[Приказ књиге] Божидар Ферјанчић,
Србија и Византија, прир. Борисав Челиковић
(Београд: САНУ; Службени гласник, 2019)”,
Зборник Матице српске за историју 102 (2020), 118–119.
ISSN 0352-5716
COBISS.SR-ID 38853897
Србија и Византија окупља студије Божидара Ферјанчића, једног од најзначајнијих
српских византолога XX века и припадника научне средине која је Београд учинила једним од
важних европских центара византологије. У приказу је наглашено да односи Србије и Византије
нису само историја политичких сукоба, дипломатских додира и династичких веза. То је и историја
дубоких цивилизацијских прожимања, кроз која су се обликовали државне установе, владарска идеологија,
црквени поредак и културни модели српског средњег века. Зато ово издање има вредност више од избора
радова: оно поново сабира један научни поглед на византијску основу српске средњовековне државности.
Serbia and Byzantium brings together studies by Božidar Ferjančić, one of the most important
Serbian Byzantinists of the twentieth century and a scholar belonging to the intellectual milieu that made
Belgrade one of the major European centres of Byzantine studies. The review stresses that relations between
Serbia and Byzantium are not only a history of political conflicts, diplomatic contacts, and dynastic ties.
They are also a history of deep civilizational interaction, through which state institutions, rulership ideology,
ecclesiastical order, and cultural models of medieval Serbia were shaped. This edition is therefore more than a
selection of studies: it brings together a scholarly view of the Byzantine foundations of Serbian medieval statehood.
Документа Милоша Милојевића I–II
Милош Тимотијевић, „[Прикази књига] Документа Милоша Милојевића I–II,
прир. Небојша Цвејић (Шабац–Богатић, 2018–2019)”,
Наша прошлост 19 (2020), 215–216.
ISSN 0550-4317
Приказ Докумената Милоша Милојевића усмерава пажњу на грађу о Првом и Другом
српско-турском рату, времену у коме су рат, дипломатија, добровољачки покрети и национална
идеја били тесно повезани. Милојевић је у српској култури често био предмет спорења, па објављивање
његових докумената има посебну вредност: расправу помера са накнадних судова на изворе. Приређена
грађа о српско-турским ратовима 1876–1878. године отвара поузданију основу за проучавање једног
важног раздобља српског националног питања, али и за трезвеније сагледавање самог Милојевића,
између историјске личности, културног мита и архивског трага.
The review of Documents of Miloš Milojević draws attention to sources on the First and Second
Serbian-Ottoman Wars, a period in which war, diplomacy, volunteer movements, and national ideas were
closely connected. Milojević has often been a controversial figure in Serbian culture, which makes the publication
of his documents particularly valuable: it shifts the discussion from later judgments to the sources themselves.
The edited documents on the Serbian-Ottoman Wars of 1876–1878 provide a firmer basis for studying an important
period in the history of the Serbian national question, as well as for a more sober understanding of Milojević himself —
between historical figure, cultural myth, and archival trace.
Јован Заметица, Безумље и злоба: Хабзбуршко царство, Балкан и почетак Првог светског рата
Милош Тимотијевић, „[Приказ књиге] Јован Заметица,
Безумље и злоба: Хабзбуршко царство, Балкан и почетак Првог светског рата
(Београд: Службени гласник, 2025)”, Токови историје 1 (2026), 463–466.
ISSN 0354-6497
Заметичина Безумље и злоба улази у средиште међународних спорова о узроцима Првог светског рата.
Књига не прихвата обновљене тезе о „српској кривици”, нити политичку употребу балканских стереотипа,
већ у полемици са класичним и новијим ауторима прати улогу Хабзбуршког царства, његове унутрашње кризе,
империјалне политике и односа према јужнословенском питању. Њена снага је у обимној архивској основи,
широкој литератури и јасном полемичком ставу. Истовремено, велико обиље појединости понекад успорава
главни ток аргументације. Али управо та упорност у провери детаља и рушењу наслеђених поједностављења
чини књигу важном за разумевање Балкана у европској политичкој историји.
Zametica’s Folly and Malice enters the centre of international debates on the causes of the First World War.
The book does not accept revived claims of “Serbian guilt” or the political use of Balkan stereotypes. Instead,
in dialogue and polemic with both classical and more recent authors, it examines the role of the Habsburg Empire,
its internal crisis, imperial policy, and attitude toward the South Slavic question. Its strength lies in its extensive
archival basis, broad range of literature, and clear polemical position. At the same time, the abundance of detail
sometimes slows the main line of argument. Yet precisely this insistence on checking details and dismantling inherited
simplifications makes the book important for understanding the Balkans in European political history.